Штулац, село са 7 махала разбацаних по околним брдима подно Радан планине. У једној од махала , у Царичини, налази се Царичин град – Јустинијана Прима а недалеко одатле је Свињаричка чука са остацима насеља старим 8 хиљада година.
Ово село има изузетно богату историју, на овом се подручју живело и пре 8000 година. По попису из 2011. овде је живело 279 становника а према попису из 2002. године било је 370 становника. Од 2011. до сада наставио се пад броја становника. Овде се нико не досељава а кад стари умру обично се кућа затвори мада има и кућа у којима млађи долазе за викенде да се друже уз роштиљ или одржавају своје воћњаке.
У школу до четвртог разреда иде тек неколико ђака а има и неколико млађих детета, чак и једна беба од месец дана. Поред четвороразредне основне школе овде постоји још само Месна Заједница. Продавница и Амбуланта су у суседној Прекопчелици, аутобуска станица на путу Лебане-Прекопчелица-Слишане удаљена око 2,5км.
До села води макадамски пут који свака јача киша уништи, уличног осветљења нема а за воду ко како има среће. Воду користе из бунара који често и пресуше. Село Штулац се налази на ридовима три водотока чија су изворишта испод Бучуметске терасе. Бунари у селу су дубоки од 8 до 18 метара и имају добру воду. Неке махале имају локалне водоводе од 1973 године а у махали Горњи Штулац постоје три бунара још из Турског доба, то су Текијин, Радомира Стојановића и сеоски бунар. Већина домаћинстава има довољно воде за кућну употребу али не и за стоку и заливање јер бунари пресуше, а како рекоше мештани ове године су њихови бунари пресушили још у мају месецу. Сви који се баве или би се бавили озбиљније пољопривредом маштају о бушењу артеријских бунара и довољно воде за повећање њихове производње.
Ово село би могло да буде идеално за бављење сеоским туризмом, ту је Царичин град, асфалтира се пут преко Планине Радан до Пролом бање а ту су и обележене пешачке и бициклистичке стазе по Радан планини и један од Врхова Радан планине, Петров врх. Па ипак без пута и воде нема ништа ни од сеоског туризма. Хоће ли Штулац доживети судбину Царичиног града, могу ли се унапредити услови за живот у овом селу или ће куће све више остајати празне и замандаљене.
О животу у селу разговарали смо са мештанима, и гле коинциденције обоје су удајом и женидбом дошли да живе у Штулац. Наша прва саговорница је Оксана Костић пореклом из Русије, Новокузњецк, Западни Сибир. Живела је како каже у граду и на село је одлазила само у госте у мајчин родни Казахстан. Пре 25 година је дошла да живи у Србију, у Лебане. Упознала је наше људе, научила да спрема нашу храну и пожелела да за своју породицу гаји здраву храну. На предлог Слободанке Павловић, Председнице удружења жена „Ружа“, опробала се у органској производњи паприке и парадајза и постала кооперант „Руже“. У свему има подршку и помоћ свог супруга. Њихови пластеници су ту одмах поред куће и како нико у близини ништа не сади и не третира заштитним средствима могу са лакоћом да производе органско поврће и воће. Овакву ситуацију у подпланинским и планинским селима је недавно описивао и Министар Недимовић промовишући органску производњу у Јабланичком крају.
Оксана је задовољна досадашњим резултатима, пре свега због тога што захваљујући „Ружи“ има сигуран пласман својих производа. Управо због тога гаји, паприку ајварку и јабукар и розе парадајз. Ове године су почели да гаје малину, такође органску а по истим принципима брину о винограду тако да имају и органско грожђе и вино.
Врло радо би повећали површину под пластеницима али недостаје вода. Користе и бунаре комшија чије су куће затворене али би потребе за водом задовољио тек артеријски бунар и омогуићио им да повећају производњу. Планира да ове године посади и црни и жути парадајз да би га изложила на следећем Парадајз фесту. Лети је лепо живети у овом селу, каже Оксана, али ипак зиму воли да проведе у Лебану због лошег пута, блата и усамљености.
Преко потока, у другој махали, нашли смо нашег другог саговорника и чули једну сасвим другачију причу. Ове две приче су као две стране једне медаље, села Штулац.
Гојковић Марко је пореклом са Косова, оженио се и дошао да живи у Штулац. Причао нам је како живи његова породица али и комшије. Живе од пољопривреде и малих најчешће пољопривредних пензија, чувају стоку и производе сточну храну а како старе смањују број стоке. Марко чува две краве, свињу и живину. Крај куће има два бунара па ипак ове године од маја месеца доноси воду у балонима трактором из друге махале а за стоку скупља кишницу. Код њих се сада руке перу са 2 деци воде па колико опереш. Машта о једном бунару који неби пресушивао и у коме би било довољно воде и за кућу и за пољопривреду.
Причао нам је о проблемима које сада углавном старији мештани имају. Због лошег пута кола хитне помоћи више не долазе тако да морају сами да се снађу а исто тако и за набавку хране. Аутобуска станица је удаљена око 2 км. Углавном одлазе Петком на пијацу где нешто своје продају и од тог новца купе шта им треба а производе скоро сву храну за своју породицу да би тако допунили своје изузетно скромне пољопривредне пензије.
Волели би да имају улично осветљење као сва околна села, бољи пут да не ломе кола и питају се да ли би држава и локална самоуправа могле да помогну у бушењу једног артеријског бунара који би обезбедио довољно воде.
“ Чланак је урађен у оквиру пројекта “ СЕЛО МОЈЕ КРАЈ ЛЕБАНА “ , који суфинансира општина Лебане, а реализује Радан Пуста Река портал. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.“
РАДАН ПУСТА РЕКА