Село Слишане се сместило испод самог врха Радан планине у сенку Петрове горе и надомак видиковца са најлепшим погледом у овом делу Србије. Састоји се од неколико махала које су се сместиле крај пута из правца Лебана и носе називе: Мечкарска, Гаџулије, Бешчиска, Престојчови, Јанковићи, Јанковци, Џокановци, Дојчиновци, Овсари, Гробари, Црногорци, Власинци, Ридарци, Шумарци, Бачкариши, Лујина и Огњановска Махала.
По попису из 2011 у селу је живело 145 становника а од тада до сада број се преполовио. Село има 122 домаћинства. Само у једној кући има деце. У сеоску школу иде само један ђак и када пређе у пети разред ова ће се школа затворити.
До самог села стиже добар асфалтни пут, којим више пута дневно долази минибус, има довољно путника из Слишана и околних села. До скора су у селу радиле продавница и амбуланта али су због короне повукли лекаре а власник је затворио продавницу.
Слишане је село са великим бројем јавних чесми, има водовод изграђен 1937. године са 6 чесама. Где год погледате крај пута је чесма са изузетно квалитетном водом за пиће, па и сада мештани не користе за пиће воду из својих бунара већ доносе са неке од чесми. Једна од чесми је у самом центру села, крај споменика палим ратницима. У сеоском атару је много извора-кладенаца, Лештара и Крушаре, Милошеве Ливаде, Топла, Ћунци, Кисела Вода, Бакарна Вода, Шашински Кладенац. Постојала су још два извора, звана Чабуре (Чубуре) и Стублина. Скоро свакакућа има бунар дубине од 5 до 20 метара.
У селу је сада мало становника, стотинак, много је кућа затворених. Мештани су се селили понајвише у Лебане и Лесковац, па сада дођу да обраде своје воћњаке и увече иду назад у град. Мало ко остане да преноћи, и то ако су родитељи још увек живи и кућа отворена осим лети када се окупе око Петровдана. Добро је што брину о својим имањима и одржавају своја домаћинства и своје воћњаке да не зарасту у трње. Крај пута се могу видети и млади лепо уређени воћњаци. Тако да ово некада изузетно велико село и сада на неки начин наставља да живи.
Слишане има богату и занимљиву историју. По траговима који се налазе у атару села, из приче мештана, може се рећи да поред остатка водовода за потребе Царичиног града, постоје и трагови старих цркава из доба средњовековне Србије, што говорида су људи овде живели и у то време. На самом врху Петрове Горе, налази се црква посвећена Св. Петру, која је обновљена на темељима старије цркве и сада се на Петровдан мештани окупе крај ње. У засеоку Петровац постоји камена црква покривена ћерамидом, посвећена Св. Петки Трнавској. Остаци цркве постоје и на сеоском гробљу, као и на локалитету Топола где постоје трагови разрушене цркве. У Слишану је 1916. године постојала џамија. Њени темељи се и данас познају у дворишту месне канцеларије.
Слишане је било седиште општинске власти од 1884. до 1955. године за села Слишане, Гајтан, Дренце, Леце, Петровац, Ображда, Боринце, Мајковац, Свињарица и Бачевина.
Много тога је у Слишану постојало. Лепо се живело али млади који су одлазили на школовање ретко су се враћали, остајали су у градовима.
Разговарали смо са мештанима, између осталих са Звонимиром Страхињићем, који нам је испричао да је село некада имало око 300 домаћинства. Село је било напредно, имало је школу,амбуланту, занатске радионице, до 1955 године било је среско,општинско место. У центру села је још увек зграда у којој је била добро снабдевена самопослуга, права мини робна кућа, где сте могли купити све од хлеба и млека до намештаја и беле технике. У село су 1974. године стигли струја и асфалт , направљен је Дом културе, на улазу у село је била амбуланта а крај ње задруга са откупном станицом. Мештани и сада кажу кад би постојало откупно место ту у селу или околини где би им откуп био сигуран не био било необрађене њиве у Слишану и околини већ би био шљивар до шљивара.
Са Звонимиром смо разговарали о некадашњим временикма када је сеоска школа, до петог разреда, била пуна ђака, „од деце је све врело“, старији су ишли у школу у Оране, били ђаци пешаци а успут се стајало да се игра фудбал или окупа у потоку, зими су у школу ишли на скијама… Имају лепе успомене из тог времена, из времна кад је Слишане достизало свој врхунац у развоју.
О животу у Слишану у време њихове младости раузговарали смо и са Јованком Радовановић која се удајом доселила у Слишане. Причала нам је о времену када је у скоро свакој кући живело по 10 чланова породице, куће су буиле пуне синова и кћери, а сада је зими тек око 70 људи у целом селу. Највише се радују када се лети, пред Петровдан окупе млади ту у селу, кад се у школском дворишту поново игра кошарка и фудбал, зачују смех и музика, а највише им поред продавнице и лекара недостаје управо њихова младост.
У Слишану живи и Мирослав Илић, имењак познатог певача али и потомак Солунског ратника. Причао нам је причу из давнина када су у атару овог села Римљани чували велико крдо коња, њихово село је како каже било тамо горе према Петровој гори, а ту су у њивама производили све што им треба од хране. Испричао нам је и да је на малом камену постојала царска софра, округли камени сто, али и да су Римљани ту под Раданом копали злато. То су веровања и легенде али је 1933 године у Слишану отворен рудник злата који већ давно не ради и више нико незна где је био,па ипак рудник у селу Леце је само са друге стране планине Радан.
“ Чланак је урађен у оквиру пројекта “ СЕЛО МОЈЕ КРАЈ ЛЕБАНА “ , који суфинансира општина Лебане, а реализује Радан Пуста Река портал. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.“
РАДАН ПУСТА РЕКА