ГРГУРОВЦЕ-СЕЛО ВОЋАРА И ЋУМУРЏИЈА

Гргуровце је село које опстаје. Налази се на реци Шуманки у хладовини стрмих, шумовитих брда између којих врлуда ова бистра, планинска  речица. Кад дођете овде доживећете сву лепоту и суровост природе као сте од Лебана удаљени вечност а не само десетак километара.

По попису из 2011. Ггодине село је  имало 331 становника у 126 домаћинстава. Село је брдско-планинског типа и од Лебана је удаљено дванаест километара. Своје махале је сместило крај реке Шуманке. Левом обалом реке иде асфалтни пут. У селу постоји четвороразредна основна школа, три продавнице и откупна станица док за све остало иду у Лебане. Ту је и минибус који иде три пута дневно.

Узводно од села на месту званом Кључ налази се брана, акумулационо језеро и таложници за снабдевање водом општине Лебане док је фабрика за пречишћавање воде у самом Гргуровцу. Од фабрике воде па низводно ка Лебану домаћинства добијају воду из овог водовода за пиће али и за наводњавање. У овом делу Гргуровца, у прелепој природи живи се лепо и лако, рекоше мештани, али на жалост није тако у целом селу. Мештани се баве воћарством, највише малином, купином и шљивом али има и пластеника. У Гргуровцу је неколико коопераната Раданске Руже који на овом чистом подручју гаје органско поврће под пластеницима. Од центра села узводно крај асфалтног пута је неколико махала, имају пут али са водом је друга прича. Најчешће је има довољно за кућне потребе али не и за заливање башта, малине и купине од чије се производње овде живи.

Ту крај асфалтног пута је и једна од продавница али и магацин ћумура. Упознали смо младог предузетника Николу Ђорђевића који ћумур производи, продаје у земљи али и извози. Има неколико ћумурана а једна од њих је на пар десетина метара удаљености, преко реке Шуманке, на имању поред куће у којој су живели до пре 12-13 година. Да би пребацили ћумур од ћумуране до магацина трактором газе кроз воду од једне до друге обале  реке.

Никола је млад човек који је одлучио да остане да живи у свом селу, ожењен је и има два детета која ће ускоро у предшколско и школу. У селу постоји основна школа али нема предшколску групу па ће дете морати да воде у суседно село.

Овом младом али успешном предузетнику и домаћину али и другима проблем представља ширина пута. Асфалт је ширине свега 5 метара и има доста оштрих кривина, два аутомобила се лако мимоиђу али шлепер и велики камион са дуплом приколицом пун трупаца са планине су сасвим друга прича. Превозници их због тога избегавају или наплаћују скупље долазак по ћумур, малину, купину… Овде се много ради али може да се заради за један сасвим обичан живот.

Сасвим је друга прича мештана који живе у махалама са десне обале Шуманке, супротно од обале којом иде асфалтни пут. Неке су куће ту на пар стотина метара од обале Шуманке али као да су преко границе, река дели село на два дела.  Онај део на десној обали нема доброг пута, мостови су далеко и само их је два. Мештани праве узане, пешачке мостиће, свако за себе и како ко уме и може. Тако прелазе пешаци па и деца која одлазе у школу. Ове романтичне али небезбедне мостове набујала Шуманка однесе или одбаци на обалу а мештани их поново постављају јер то је једини начин да стигну до својих кућа.

Кратак зимски дан није био довољно дуг да их обиђемо али рекоше да у сваком засеоку има деце. Кад крену у школку родитељи их воде до реке да би им помогли да безбедно пређу и не упадну у ледену воду. Мостићи су романтични али зими заледе и веома су клизави. Не може се увек река прећи ни трактором, јер је то брза, бујична речица која зна да понесе и трактор што живот са те стране реке чини тешким. У Гргуровцу је баш зато, рекоше, око 20 породица које презиме у граду али су ту од пролећа до јесени, баве се пољопривредом и то воћарством. Има и пензионерских породица повратника у село који ту у прелепој природи проводе своје пензионерске дане.

Упознали смо неколико мештана и видели мали део Гргуровца, само онај на левој обали Шуманке, али довољно да схватимо зашто воле да живе баш ту и пожелимо да се вратимо и видимо како живе у усамљеним махалама  подаље од асфалта или се дружимо поред цркве кад се окупе на сеоској слави.

 
 


“ Чланак је урађен у оквиру пројекта “ СЕЛО МОЈЕ КРАЈ ЛЕБАНА “ , који суфинансира општина Лебане, а реализује Радан Пуста Река портал. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.“

Подели ово са пријатељима: