Село Дубрава припада Општини Бојник. По попису из 2011 има 22 становника.Налази се на врху групице брежуљака у области између села Бублица на западу, Горњег и Доњег Коњувца на истоку, села Злата и Златске реке на северу и Пусте реке и Горњег Брестовца на југу. Једно је од најмањих села, са атаром површине 305 хектара и најмлађих али не по просечној старости становништва већ по времену настанка.Настало је почетком 20-ог века, када су се, најпре 1902-ге, населили Херцеговци,а за њима 1904-те и Црногорске породице. Негде око 1920-те доселили су се и Врањанци.Подручје је било под изузетно густом храстовом, дубовом шумом. Нека стабла су била тако велика да их ни три одрасла човека нису могла обухватити. Крчили су простор око пута и ту градили куће, зато ово село личи на Војвођанска. Крчила се шума и да би се створиле оранице. Сејале су се житарице и садио кромпир. Ницале су баште и по који воћњак. Како није било ливада сејане су детелине. Гајило се просечно по 2-3 грла крупне стоке, било је и оваца, а свака кућа је имала живину. Школе у овом малом селу није било, деца су ишла у суседно село Коњувце. Ово је село без воде текућице, нема ни потока. Село се снабдева водом из каптажа и бунара често дубоких и по 20 метара.
Сада је ситуација драстично другачија. Село је са веома мало настањених кућа, домаћинства су старачка, углавном самачка. У селу има само једно многочлано домаћинство, у њему су три генерације и петоро деце. Деца и сада иду у школу у суседно село. Ова се породица бави пољопривредом ,има воћњаке и стадо оваца. Остало становништво живи углавном од пензија, како борачких тако и радних и помоћи деце која живе по градовима и имају своје породице о којима такође морају да брину. Пољопривредом се бави ко колико може. Једно домаћинство чува неколико крава, а бака Варадинка сада чува две козе и једно несташно јаре.Живину скоро нико и не чува, зато што је лисица свакодневни гост у кокошињцу.У селу нема продавнице, не пролази аутобус, нема поште, сигнал мобилне телефоније је лош, интернет скора никакав, нема ни амбуланте, пут је макадамски али становници села Дубрава воле овде да живе и нерадо оду код деце кад више не могу да живе сами. У каквим год условима живели једино брину како су њихова деца и унуци и да им не буду на терету.Један од већих проблема је вода. Воде у сеоским бунарима нема много и није најбољег квалитета, зато се овде може видети да старице сакупљају кишницу за наводњавање баштице и прање.
Има и позитивних помака. Појединци, пореклом одавде, по одласку у пензију бораве више у селу, обнављају своје куће, уређују окућнице, а једна се породица за стално доселила назад у Дубраву. Њихово двориште је изузетно лепо уређено, пуно цвећа, воћке орезане и пуне рода, травњак покошен, уређен кутак за седење у хладовини старог амбара, а ту су и планови за уређење летње кухиње. Ове су године посадили башта, ту су кромпир, лук, паприка… Све успева али је најпре је требало обезбедити воду. Ови људи планирају да овде живе, да гаје поврће за своје потребе и забораве на ужурбани град где нису имали времена за себе и своје хобије. Овде планирају да уживају у пензији. Нису једини. Говорили су нам о будућим комшијама који су у селу све чешће, полако сређују своје куће и дворишта и планирају да по одласку у пензију овде живе или бар проводе пролеће, лето и јесен. Надају се да ће њиховим примером кренути и други и да ће макар мало и на овај начин село оживети.
РАДАН ПУСТА РЕКА