Село Рафуна је класично брдско-планинско село са много засеока. У засеоку су куће једне породице са окућницом. Сада у Рафуни живи јако мало мештана, зими тек по неко. Мештани су углавном стари људи. Лети је ситуација другачија. Долазе да обиђу своје старе и своја имања, многи имају воћњаке. Долазе и они који су се раселили у друге градове али и државе да ту у својој постојбини проведу део годишњег одмора и посете цркву у којој су многи крштени.
О животу у селу Рафуна разговарали смо са једним од најстаријих становника, са Миливојем Златковићем званим Мика Тириливац. Сада има 84 године и зиму проводи код деце у Лебасну а од пролећа до јесени је у свом дому у Рафуни. Причао нам је како се сада живи у Рафуни, какви их проблеми муче, шта их то држи и враћа у овој благодарни крај. Заиста крај је као са неке Швајцарске разгледнице, стрма брда и дубоки потоци са по мало равнице али како Мика каже природа је овде благодарна. Имају све од првих пролећних трешања до воћа које и снег ухвати.
Мештани су се некада бавили сточарством, у сваком домаћинству је било најмање по 4-5 грла крупне стоке, 20-30 оваца, 5-10 свиња, 20-30 коза и наравно живина. Млеко се чувало у бунару, спуштено на канапу до воде, а сира је било „ко песка“.
Свака кућа је имала отворено огњиште где се пеко хлеб у црепуљи и кувало у котлићу окаченом на вериге а изнад се сушило месо. Мештани су , како Мика рече, били радни и вредни, прави домаћини, и живели од свог рада а вишак производа продавали на пијацама у Лебану, Лесковцу и Медвеђи.
У Рафуни је постојала школа, месна заједница, амбуланта а сада је ту само црква и од скора манастир. Старешина манастира је отац Пајсије Рафунски кога су мештани прихватили као свога, живи на манастирском имању и тренутно ради на обнови конака, а мештани о њему кажу да је својим доласком вратио живот у село Рафуна и да се поносе што је међу њима.
Мика Тириливац нам је говорио и о животу сада у овој забити удаљеној од асфалтног пута 4-5км. Колико је овде природа била издашна и подарила прелепе шумске пределе прошаране пашњацима и воћњацима толико је била и сурова па је до неких кућа али и манастира и црке тешко или немогуће доћи аутомобилом већ после првих киша јер се земљани пут стрмо пење и спушта па после кише је тешко проходан.
Мештани који одлуче да зимују у селу обезбеде намирнице за целу зиму а Мика каже да ако му нешто затреба иде у Лебане пешице и пречицом поред потока а удаљеност не мери километрима већ сатима пешачења, од Лебана је удаљен сат и по хода. Захваљујући Мики Тириливцу вратили смо се у неко друго доба, у доба када је у Рафуни било много људи, када је врвело од живота, када су деца чувала стоку, сира било ко песка, у кући Тириливаца био облак од меса, масло се бућкало…
РАДАН ПУСТА РЕКА