У селу које човеку чува душу, у селу Кацабаћ, дружили смо се са Зораном Јовановићем. Многи Зорана знају као дугогодишњег спортског радника, у свету фудбала је више деценија. Они који воле књигу знају га као афористичара, песника, писца, написао је 5 књига од којих му је најдража књига кратких прича на, локалном,Лесковачко-Бојничком дијалекту „Вика ми Лејка“. Запослени у пошти га познају као једног од инструктора али мало њих зна да је магистар економских наука.
Пре око годину дана са женом је почео да сређује кућу да може у њој да се удобно живи, да их чека спремна кад одлуче да се трајно у њој настане. Сада су у Кацабаћу 2-3 пута недељно због обавеза на радним местима. Планирају да све више времена проводе у свом малом царству у селу. До пензије и повратка у село се броје дани, као некад у војсци, и праве краткорочни, средњорочни и дугорочни планови.
На питање шта га је одвело из родног краја одговара једноставно љубав. Иза тог једноставног одговора стоји близина лекара и породилишта, школа на пар стотина метара а не пар километара и сличне погодности за децу и младу породицу. Млади који желе да живе на селу и баве се пољопривредом , по његовом мишљењу, треба да имају подршку околине, да добију и више субвенција него сада да би могли од пољопривреде да зараде довољно за леп живот, бар као у граду.
Одлазак младих са села види на свој начин, кроз два афоризма,“Отишли су трбухом за крухом и сазнали да нема леба без мотике“ и „Спречимо одлив мозгова, дозовимо се памети„.
У селу му је најлепше што може да чује тишину, цврчке, штиглиће и птицу сојку кад закрешти, а један минут одмора на љуљашци испод дрвета мења сат одмора у граду. У граду му највише недостаје да му неко на капији каже“ добар дан“ и да у центру села са људима поседи и поприча о свему и свачему, да се у све и свашта разумеју и кад о томе ништа не знају.
Живот у селу отежава лош аутобуски превоз, ако га уопште има, али и струја је велики проблем,чести су кварови и падови напона, лоши атарски и истрошени асфалтни путеви и сеоске улице пуне рупа. Ипак има шта и да похвали, каже да се у Бојничкој општини путеви много боље чисте од снега него у Лесковачким селима.
Промена климе, пролећни мраз који он зове биљобер, га је натерао да уништи воњак са 120 шљива и још толико крушака сада планира да за почетак посеје сунцокрет за пчеле које је почео да чува и на пролеће посади крушке лубеничаре. У плану већ за следећу годину су и башта са повртњаком, изградња свињца за десетак свиња и гајење пилића, све за сопствене потребе. У његовом краткорочном и средњорочном плану су и гајење украсне живине паунова,морки, мисирки, ћубастих кокошака и наравно голубова које обожава. Голубарством се бавио 40 година и силом прилика престао.
Каже да је сада време за уживање и да му пензија са пуним радним стажом али не и годинама не може бити толико мања колико ће му веће бити уживање у животу. Прижељкује да се одмори од градске вреве, стрке и отуђености и нада се да ће миран сеоски живот и близина места где је одрастао пробуди идеје потребне да заврши свој роман „Босоноги“.
“ Чланак је урађен у оквиру пројекта “ ДА НАШИ БУДУ СА НАМА “ , који суфинансира општина Бојник, а реализује Радан Пуста Река портал. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.“
РАДАН ПУСТА РЕКА