U selu koje čoveku čuva dušu, u selu Kacabać, družili smo se sa Zoranom Jovanovićem. Mnogi Zorana znaju kao dugogodišnjeg sportskog radnika, u svetu fudbala je više decenija. Oni koji vole knjigu znaju ga kao aforističara, pesnika, pisca, napisao je 5 knjiga od kojih mu je najdraža knjiga kratkih priča na, lokalnom,Leskovačko-Bojničkom dijalektu „Vika mi Lejka“. Zaposleni u pošti ga poznaju kao jednog od instruktora ali malo njih zna da je magistar ekonomskih nauka.
Pre oko godinu dana sa ženom je počeo da sređuje kuću da može u njoj da se udobno živi, da ih čeka spremna kad odluče da se trajno u njoj nastane. Sada su u Kacabaću 2-3 puta nedeljno zbog obaveza na radnim mestima. Planiraju da sve više vremena provode u svom malom carstvu u selu. Do penzije i povratka u selo se broje dani, kao nekad u vojsci, i prave kratkoročni, srednjoročni i dugoročni planovi.
Na pitanje šta ga je odvelo iz rodnog kraja odgovara jednostavno ljubav. Iza tog jednostavnog odgovora stoji blizina lekara i porodilišta, škola na par stotina metara a ne par kilometara i slične pogodnosti za decu i mladu porodicu. Mladi koji žele da žive na selu i bave se poljoprivredom , po njegovom mišljenju, treba da imaju podršku okoline, da dobiju i više subvencija nego sada da bi mogli od poljoprivrede da zarade dovoljno za lep život, bar kao u gradu.
Odlazak mladih sa sela vidi na svoj način, kroz dva aforizma,“Otišli su trbuhom za kruhom i saznali da nema leba bez motike“ i „Sprečimo odliv mozgova, dozovimo se pameti„.
U selu mu je najlepše što može da čuje tišinu, cvrčke, štigliće i pticu sojku kad zakrešti, a jedan minut odmora na ljuljašci ispod drveta menja sat odmora u gradu. U gradu mu najviše nedostaje da mu neko na kapiji kaže“ dobar dan“ i da u centru sela sa ljudima posedi i popriča o svemu i svačemu, da se u sve i svašta razumeju i kad o tome ništa ne znaju.
Život u selu otežava loš autobuski prevoz, ako ga uopšte ima, ali i struja je veliki problem,česti su kvarovi i padovi napona, loši atarski i istrošeni asfaltni putevi i seoske ulice pune rupa. Ipak ima šta i da pohvali, kaže da se u Bojničkoj opštini putevi mnogo bolje čiste od snega nego u Leskovačkim selima.
Promena klime, prolećni mraz koji on zove biljober, ga je naterao da uništi vonjak sa 120 šljiva i još toliko krušaka sada planira da za početak poseje suncokret za pčele koje je počeo da čuva i na proleće posadi kruške lubeničare. U planu već za sledeću godinu su i bašta sa povrtnjakom, izgradnja svinjca za desetak svinja i gajenje pilića, sve za sopstvene potrebe. U njegovom kratkoročnom i srednjoročnom planu su i gajenje ukrasne živine paunova,morki, misirki, ćubastih kokošaka i naravno golubova koje obožava. Golubarstvom se bavio 40 godina i silom prilika prestao.
Kaže da je sada vreme za uživanje i da mu penzija sa punim radnim stažom ali ne i godinama ne može biti toliko manja koliko će mu veće biti uživanje u životu. Priželjkuje da se odmori od gradske vreve, strke i otuđenosti i nada se da će miran seoski život i blizina mesta gde je odrastao probudi ideje potrebne da završi svoj roman „Bosonogi“.
“ Članak je urađen u okviru projekta “ DA NAŠI BUDU SA NAMA “ , koji sufinansira opština Bojnik, a realizuje Radan Pusta Reka portal. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.“
RADAN PUSTA REKA