Вујаново је мало село, окружено шумама, подно Радан планинене, 10-так километара од Бојника и 3-4км од Брестовачког језера. Налази се на благој падини, скоро на врху брега око ког вијуга Вујановска река. Изнад њега су тајанствена Радан планина и моћна Петрова Гора, а источно Речичка чука, која заклања поглед према Бојнику али и долини Пусте Реке.
Помислили смо да ћемо у овако малом селу зачас видети све што је лепо и занимљиво, али смо погрешили, један цео дан је био кратак да свуда стигнемо. У Вујанову нас је испред некадашње школе а сада културног центра дочекао Председник Месне заједнице Милан Стојановић. Са поносом је показао зграду коју су мештани сами својим средствима реновирали и сада се ту поред Месне канцеларије налази ликовна галерија, библиотека и један од два етно музеја.
Испред некадашње школе је простор за игру деце са клацкалицама и љуљашкама. Ту смо упознали и двојицу најмлађих Вујановчана. Старији Милан Митровић се школује у суседном Лебану за аутомеханичара. Волео би да остане да живи у Вујанову, нада се запослењу по завршеној средњој школи а до тада ту је пољопривреда. До школе путује па му зими праве проблем путеви кад нису очишћени а и интернет би могао да буде бржи.
Много тога су, како каже наш домаћин, сложни мештани урадили сопственим средствима, асфалтирали су приступни пут дуг 2км до центра села, нека домаћинства имају воду доведену слободним падом, у центру села је бунар, а и скоро свако домаћинство има свој бунар. У околини Вујанова је 6-7 извора, бунари су дубоки просечно 10-20м, вода је питка и здрава али нема је довољно у сушним месецима па је то један од проблема мештана. Други проблем су путеви од центра села према махалама. Ти путеви нису асфалтирани па их јача киша мало по мало уништи. Мештани иако малобројни често организују акције уређења путева да би могли како до асфалта тако и до својих воћњака, ливада и њива.
Вујаново чине три веће целине, махале, највећу зову једноставно Село, друга Гусинци се сместила преко реке на другом брду, а трећа Тврдаци се ушушкала у долини. Најлепши поглед је са брда где се сместила омања махала Самарџинци у коју се , како наш домаћин председник МЗ Вујаново рече, вратило 5-6 фамилија.
Обилазећи село сретали смо старе знанце али виђали и нова лица. Сазнали смо да ово село зими има тек двадесетак становника у 10-15 кућа али лети је сасвим друга прича. Вујановчани који су некада давно отишли из села , обично на школовање а затим се у граду запослили и провели тамо свој радни век, сада када су у пензији враћају се у своје село и ту проводе све више времена. Како рече господин Милан неколицина се потпуно преселила у Вујаново,највише у махалу Самарџинци, неки долазе са пролећа и остану до касне јесени, а има и оних који ту проведу део одмора и викенде. Оно што је најлепше за њима долазе млађе генерације, да их обиђу, проведу викенд или пар дана школског распуста. Село је почело да окупља породице, нађу се заједно браћа и сестре са својим животним друговима, са децом и унуцима, окупи се по 10-15 чланова. Једну смо породицу затекли како ужива испијајући кафицу на јутарњем сунцу испред куће док мајстор нешто поправља. Не живе стално у Вујанову али ту уживају. Неки од њих су посадили или планирају да обнове своје воћњаке, други се баве пчеларством, видели смо засад Пауловније, лешника али је ипак највише шљива па и добре ракије. Раде физички лакше послове, на чистом планинском ваздуху, пију воду изузетног квалитета, живе без стреса, гужве и буке града, друже се и уживају и то прија њиховом здрављу. Многе куће су новијег датума са лепо уређеним двориштима, попут викендица, али има и оних старинских кованица на каменом подруму типичних за Раданско подручје. У више од 1/2 дворишта се види додир људске руке некога ко је побегао од градске врућине да ту ужива.
Наш домаћин, Милан Стојановић, нас је повео даље у обилазак обећавши да ћемо крај реке уживати у звуцима клавира а онда постао тајанствен. Кренули смо стрмим шумским путем тешким и за теренско возило ка Вујановској реци. Очекивали смо да угледамо мост и Големи вир али уместо тога видели смо будући Рибњак са Рибљим рестораном у коме и сада млађи Вујановчани знају да се окупе и проведу уз пецање, роштиљ и песму. Израђен је пројекат,за рибњак ту крај некадашње воденице где би се гајили шарани, могло да пеца, или само вечера у ресторану. Ту би посао нашло 10-так људи. Урађен је и пројекат за фарму коза које би брстиле крај реке и на тај начин уређивале речне обале. Ту изненађењима није био крај, зачули су се звуци клавира. Милан Стојановић је био за клавиром, свирао и певао песму о Вујанову, Вујановску химну.
Пут нас је даље одвео до Големог вира у ком Вујановчани још као деца науче да пливају. Идуће сезоне ће уредити обале и очистити малену плажу, јер су ове године само прокрчили приступ до воде. Изнад Големог вира је мост који су како мештани кажу направили сопственим средствима и спаја махалу Гусинци са центром села. Пут је булдожером поправљан пре 1-2 године, купљене су бетонске цеви за пропусте али на жалост нису постављене тако да је пут у лошем стању и већ код првих киша непроходан. Стигли смо у махалу Гусинци. У једном од дворишта видели смо складиштене бетонске пропусте. Половина дворишта у махали је изгледало као да је неко тек затворио капију а једна кућа је стално мамила наше погледе тако једноставна и старински лепа са гомилом саксија са цвећем. У повратку смо срели једног од власника кућа који је кренуо да у Гусинцима проведе викенд и на имању нешто уради.
Из махале Гусинци смо се запутили назад у Село. Стали смо крај куће на којој је спомен плоча. Вујаново има добар стратегијски положај, каже наш домаћин, па зато не чуди да има бурну ратну прошлост из времена Другог светског рата. Из Вујанова је потекло више ратних официра али и Народни херој Стојан Љубић. Мештани и сада пажљиво чувају његову кућу где су, у једној од соба, направили мали етно музеј употребних предмета из тог доба. У кући на рубу села неколико зимских месеци 1943/1944 године налазио се Главни штаб Н.О.В и П.О.Ј. за Србију на челу са командантом Петром Стамболићем а нешто даље и ратна штампарија у којој је Јануара 1944 године штампан први број листа „Млади борац“ и Америчка мисија са једном од ретких радио станица.
Кренули смо даље и обишли крст на улазу у село који је наш домаћин подигао са својим братом, за Вујановчане и поколења која долазе, да се зна да је на овим просторима живео православни Српски народ. Пут нас је даље одвео у махалу Самарџинци у коју се, како наш домаћин каже, вратило 5-6 породица. Утисак је био феноменалан, на врху брда бели се неколико кућа. У двориштима и на утрини испред кућа трава је покошена, сложена дрва, ограђен пчелињак, упаљено светло и отворена капија. Кад смо погледали ка Радану схватили смо зашто смо овде у сумрак, тренутак када сунце залази за Радан планину је тренутак савршенства.
Дан је био дуг и пун утисака. Током целодневног обиласка дуго смо разговарали са Председником МЗ Вујаново. Милан Стојановић је академски грађанин , говори поред српског још 4 језика, после дугих година проведених у иностранству вратио се у своје Вујаново да ту живи зато је могао на још један начин да сагледа промене у селу али и потребе мештана, како оних који никада нису отишли тако и оних који су се вратили или су још увек у фази одлазака и долазака. Каже да се село променило, више се не оре плугом и воловима него трактором, много људи се отселило у градове али се враћају, обнављају своје куће, уређују дворишта, саде воћњаке. По његовој процени више од 500 људи живи или долази у Вујаново. Ту су наследили имања и њихове су куће отворене. Зими у Вујанову остане само двадесетак мештана док остали презиме у граду.
Да би се људи враћали потребно је да могу достојанствено да дођу до својих кућа аутомобилом, да имају воду и струју, да могу нормално да живе, како г.Милан каже. Млађима је неопходан брз интенет и место за спорт, дружење и забаву да се разоноде као у граду, деца уживају крај реке купајући се у Големом виру и на дечјем игралишту , али да би људи ту живели од пољопривреде потребне су им пољопривредне машине, сигуран откуп и исплативост производње.
“ Чланак је урађен у оквиру пројекта “ ДА НАШИ БУДУ СА НАМА “ , који суфинансира општина Бојник, а реализује Радан Пуста Река портал. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.“
РАДАН ПУСТА РЕКА