Ово су дани када деца не одлазе у школу већ школа долази деци, таква су нам времена. Много тога, због ванредне ситуације, радимо другачије него што смо до сада. Тако је и са школом. Ђаци прате наставу путем телевизије и интернет портала. Учитељи и наставници комуницирају са њима у вибер групама и путем друштвених мрежа. Разговарали смо са учитељем Милошем Костадиновићем. Он је учитељ у истуреном одељењу ОШ“Стојан Љубић“ у Горњем Брестовцу.
Село Горњи Брестовац је 11км удаљено од Бојника. Налази се на Пустој Реци, а крај села је вештачко језеро, права идила за пецароше и све љубитеље одмора у природи. Па ипак, као да је заборављено од света, у нижим деловима села нема чак ни сигнала за мобилни телефон свих оператера, а интернет је, осим на највишим тачкама, мисаона именица. У селу живе само Срби и Роми. У истуреном одељењу Основне школе ђаци су искључиво Ромска деца, јер је Српско становништво углавном старачко. Ромске породице које живе у овом селу нису завидног материјалног стања па деца, не само да немају свој рачунар или мобилни телефон, већ је у многим домовима само по један телевизор.
Како уче, како учитељи комуницирају са њима и њиховим родитељима, питали смо њиховог учитеља Милоша Костадиновића. Како изгледа један учитељски дан сада, успевају ли деца да прате наставу, могу ли родитељи који су и сами, најчешће, завршили само основну школу, уз учитељеву помоћ, довољно да објасне деци? Како учитељи, у оваквим срединама, превазилазе проблеме потпуно другачије него у граду? То су нека од питања која смо поставили овом младом учитељу који живи и ради на селу.
РАДАН ПУСТА РЕКА