У селу Ображда на планини Радан су корени брачног пара Јовић. Драгиша и Љубица су из Ображде отишли за Београд као млади брачни пар. Мислили су да је тако боље и за њих и за њихову децу, да ће деца имати боље услове за школовање, и већу шансу да добију посао и стан. Провели су свој радни век у Београду и све време чезнули за миром свог родног дома. Њихови корени су их вукли у Ображду и на њихову Радан планину. По одласку у пензију најазад су добили прилику да живе где их срце вуче у дому њихове младости и сада старости. Сада живе преко целе године у Ображди у кући на самом крају села .
Затекли смо их како пеку ракију и док је из казана полако текла ракија развио се разговор о свему и свачему. Њих двоје представљају 1/3 становништва овог планинског села,село има 6 становника, али тако је само на папиру и зими. Поред њихове, од раног пролећа до касне јесени, отворено је још 7-8 кућа. Сви су углавном пензионери као и наши домаћини. Има и оних који долазе викендом кад год могу преко целог лета. Могло би се рећи да је лети трећина кућа у Ображди настањена. Јовићи тада имају друштво за причу и вечерњи поседак. Очекују да им се у селу ускоро придруже још два брачна пара која сређују своје домове или су већ средили да могу удобно да живе кад дођу по одласку у пензију. У Ображди скоро да нема куће без воде и купатила. Већина кућа је већ обновљена и сређена.
Присећали су се Драгиша и Љубица сабора у Ображди, прослава 7. јула код старих борова, Фејатове трубе и игранке уторком кад се пијаца растури, посела крај ватре у центру села… Допуњавали су и подсећали једно друго. Причали о комшијама и рођацима, дошли би али је пут лош а аутобуског превоза нема. Струје некад нема и по 3 дана кад се нешто поквари а исто је и са сигналом за мобилни телефон.
Волели би да се у село врате и млађи и то да живе а не само лети да дођу на викенд. Кад би имали посао и плату могли би да живе у селу и у слободно време обрађују своја имања, не би било све урасло у трње. Па ипак, по њиховом мишљењу да би се људи враћали у село неопходни су поред радних места за млађе и школа за њихову децу, бољи путеви, струја, телефон, продавница, да се зими путеви чисте до сваке настањене куће и слично.
Њима лично и њиховим комшијама треба само мало шљунка да се наспе 300 метара пута од цркве до њихових кућа. Тада би могли и они који живе и раде у граду да дођу проведу викенд у селу и обиђу своје не размишљајући хоће ли лепо проћи или ће оштетити ауто.
Пред крај наше посете Јовићи су пожелели да позову све да се врате. Поновили су да је Радан планина феноменална, да су њихови темељи ту , да су ваздух и вода чисти, да они на Радану уживају у сваком тренутку, да су овде продужили свој живот и да једино што недостаје су људи да би имали друштво.
Оставили смо Јовиће да пеку ракију и уживају у оном за чим су чезнули целог свог живота у Београду, у свом рају на земљи на Радан планини.
“ Чланак је урађен у оквиру пројекта “ ДА НАШИ БУДУ СА НАМА “ , који суфинансира општина Бојник, а реализује Радан Пуста Река портал. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.“
РАДАН ПУСТА РЕКА