Послушали смо девизу наших, данашњих, домаћина и кренули на пут ка Југоисточној страни Радан планине, не баш по живот дуг, већ по једну лепу животну причу. Село Мијајлица, у коме сада живи Казимир Михајловић или Бата Каза, скутрило се на најнижим обронцима југоисточне стране Радан планине, крај самог Царичиног града. Сам Римски цар је ово подручје изабрао да ту изгради свој град, свој дом, па не чуди што се Казимир вратио на породично огњиште. Казимир је један срећан човек, живи тамо где му се свиђа, на месту које воли, ради оно што му прија и још за то има пуну подрушку својих најближих, па шта човек још да пожели, осим да потраје. Послушајмо његову причу.
Породица Михајловић потиче са Косова, из Криве Реке, одакле се 1878. године прадеда Арса доселио у Мијајлицу и ту купио имање. Казимир је рођен 1944. године, за време Другог Светског рата. На дан његовог рођења у кућу су дошли Бугари. Тражили су деду и оца, а кад их нису нашли хтели су да убију мајку која је тек родила дете. Откупила је живот давши Бугарском војнику златни накит, остала су само два дуката сакривена на другом месту, која је касније баба дала унуку и унуци. Бугари су тада запалили део куће и плевњу и отишли даље. Тако је бурно почео један живот. Ни после рата, уз деду који је одбио да уђе у задругу, није било ни лако ни једноставно али је дечак кога су неколико година чували, понајвише, баба и деда много заволео и њих и живот на селу. Са великим задовољством прича о берби огромних прастарих крушака, које су још Турци калемили. Каже:“Грана је била дуга и по 10-15м, а крушке наравно на крају. Ја се као мајмунче узверем, а деда ми са земље говори иди десно, иди лево.“ Једне су године, сећа се, са тих 5 дрвета убрали 1/2 вагона крушака, а сећа се са задовољством и моба на којима су се рођаци, комшије и пријатељи окупљали, данас код једног, сутра код другог домаћина, помагали око сеоских послова и дружили, а богме се на мобама рађала и по која симпатија па и љубав.
Живот га је, као и многе, одвео са села у Београд где је проживео свој радни век. Целог свог живота сваки слободан тренутак, викенд и одмор је проводио ту, у Мијајлици, на огњушту свога деде. Пре двадесетак година упустио се ,како каже, у велику авантуру, посадио је виноград и то цео хектар. Виноград се налази на месту које сунце греје од изласка до заласка, идеалном за лозу али због камена тешком за рад. Садио је углавном аутохтоне сорте Прокупац и Пловдину, мало Вранца, три реда стоних сорти за јело, док се Црна Тамјаника, скоро сва, исушила. На подстицај супруге Гоце, која је такође из ових крајева, грожђе и вино производи по принципима органске производње.
Са поносом прича да просечно убере 3000-4000кг грожђа, од којих добије око 1500 бутељки вина самотока. Вино је јако, 14-18 малигана. Највише је убрао једне године, када је виноград био млађи и родио цео вагон грожђа, а берба трајала недељу дана. Најмање је родио 300кг грожђа али је вино те године било изузетно јако, чак 18 малигана и малтене се може служити као аперитив. Најстарија боца вина коју чува је из 2000 године.
Сада, када је у пензији, поново се настанио ту, у Мијајлици. Изградио је, крај старе сеоске, нову градску кућу, у Моравском стилу , таман за њих двоје и полако се и са великим задовољством поново куће. Са собом је у Београд понео икону Св.Николе, славе овог дома, а сада је икона поново ту, у новој кући, крај старог породичног огњишта.
Баве се виноградом и производњом вина и ракије али зато што то желе, како каже, радим што ми прија. Уживају у животу на селу, углавном раде сами али за теже послове нађу малу помоћ. Питали смо Госпођу Гоцу како је живети на селу, да ли је лепше и лакше у граду или на селу и њени нас одговори нису изненадили али нас је изненадило да, како каже, овде има много више времена и за себе и за људе око себе, ако се добро организује. Ту је још једна ствар из живота коју издвајају, а то је да се овде сви знају. Прича са задовољством, одем на пијацу и док бирам неко ме тапше по рамену и каже, „где си нисам те дуго видео“. Разговор је потрајао до вечери и наставио се следећом приликом, а кад год смо их видели на лицима им је био осмех.
Љубав према Мијајлици и животу у њој, у овој се породици, преноси са колена на колено, са деде на сина, са сина, на Казимира, са Казимира на његовог сина, баш онако како и треба.
РАДАН ПУСТА РЕКА