Ово је једна прича о краљу са југа Србије, из Бојника. Ово је прича о Фејату Сејдићу, краљу трубе,господару Гуче, Југословенској и светској трубачкој легенди. Толико је тога што се о Фејату може испричати да је ова прича кратка да у њу стану све успомене на овог великана. О Фејату разговарамо са његовим унуком Небојшом који је од деде наследио, не само светски чувено име и таленат, већ и место на челу оркестра. Оркестар броји 13 чланова, мада на свирке, на весељима, креће десеторо. Чланови оркестра су рођаци, браћа и братанци, то је породични оркестар.
Небојша је седма генерација музичара у својој породици, музичара који се баве само музиком и од ње и за њу живе. Уз деду и трубаче је био од малих ногу, а од 4-5 године није се одвајао од своје трубе. Деда Фејат је у малом дечаку видео таленат и љубав према труби какав је и сам у себи носио. Учио је свог унука да свира али и васпитавао да буде добар човек и добар вођа оркестра. Поносио се својим унуком, а сада његов унук са поносом прича о свом деди Фејату и не само то. У сарадњи са општином Бојник и Министарством за културу ради на снимању филма о Фејату, отварању спомен собе са сталном поставком и покретању музичког фестивала посвећеног краљу трубе, који би био предтакмичење за Гучу.
„Где год се појавим и кажем да сам Фејатов унук, сва врата су ми отворене.“ Фејат је био велики уметник и прави господин у белом оделу и са шеширом. У Гучи, на највећем и најпознатијем такмичењу трубача, нема награде коју он сам или са оркестром није освојио, прва труба, златна труба, најбољи оркестар, зато је и добио награду за животно дело али и проглашен амбасадором трубе и господарем Гуче. Добио је националну пензију,као реномирани уметник који је свуда представљао своју земљу.
Фејатова лична карта је било бело одело,шешир и труба беспрекорног сјајаја. Два најдража наступа су му била солистички концерт у Сава центру у Београду и један од наступа на турнеји по Аустралији , где је публика плакала док је изводио „Марш на Дрину“. Фејат је сарађивао са Кустурицом на филму „Ђурђевдан“, а на његовом филму „Дом за вешање“ радили су заједно са Гораном Бреговићем. Фејат и Небојша, са својим оркестром, сарађивали су са многим еминентним музичарима, како на наступима, тако и на албумима. Између осталих сарађивао је и са Цецом на њеном албуму. Издваја и сарадњу са Радетом Шербеџијом и Влатком Стефановским али и наступ са „Атомским склоништем“ у Владичином Хану.
Са лакоћом су сарађивали и са многим другим певачима и певачицама на сцени па ипак најдража им је сарадња са светски познатим краљевима Ромске музике „Džipsy kings“. Фејат је чланове „Džipsy kings“ упознао 1988. године на наступу у Лондону, на фестивалу Ромске музике, 1993. они су гостовали на промоцији Фејатове плоче у Београду. Сарадња ова два оркестра се наставила и Небојша је, са оркестром, био њихова предгрупа на концерту у Београду. Небојша нема речи којима би описао какав је осећај бити на сцени и свирати са њима, они су маестрални, прави краљеви. Заједно су наступали на турнеји на Азурној обали и тада су се зближили као да су једна породица. У истој су вечери наступали и на „Нишвил“ фестивалу пре пар година. „Džipsy kings“ у Србији наступају само са Сејдићима као предгрупом. Ова два оркестра сем виртуозног извођења зближава велика љубав према музици, темперамент и неисцрпна снага на сцени , оба оркестра свирају душом и срцем.
Фејат је свирао многим ВИП личностима, не само тадашње Југославије, већ Европе и света. Свирао је Јосипу Брозу Титу, Слободану Милошевићу, Зорану Ђинђићу, Шарл де Голу, Вили Бранту, Леониду Велсу, Салвадору Далију, Елизабет Тејлор, Ричарду Бартону…Небојша је, као прави Фејатов, наследник свирао Александру Вучићу, Борису Тадићу, Дачићу…
Са поносом носи презиме Сејдић , чува традицију ове породице и поноси се што је њен део. Небојша је седма генерација истакнутих музичара у породици Сејдић. Корени сежу у историју, у време пробоја Солунског фронта где се на првој линији нашао чукундеда Рустем са још једним другом из овог краја. Рустем је био трубач у Српској војсци и лако је научио и сигнале трубом Бугарске војске. Са својим другом су смислили диверзију и привукли се Бугарским рововима. У рану зору засвирао је Бугрима одступницу, а одмах затим Српској војсци јуриш. Српски војници су кренули и жељни куће надаље су били незаустављиви до свог завичаја. За храброст и ово лукавство Рустем је награђен Карађорђевом звездом.
Његовог унука Фејата је од малих ногу привлачила труба. У кући Сејдића труба, од које се живело, чувана је као благо тако да је Фејат морао да је краде и бежи на реку да би учио да свира, зато је сину и унуку трубу у руке стављао као прву играчку и подстицао их да се баве музиком. Свог наследника на музичком небу и челу оркестра видео је у унуку Небојши. Небојша се није одвајао од деде и музичара, волео је музику и музика је постала његов живот али остала му је једна неиспуњена жеља, није научио ноте, није школовани музичар, а ни остали чланови оркестра, свирају на слух. Отуда његова велика жеља да свог сина упише у музичку школу, да постане школовани музичар, а он ће му пренети знање и љубав према труби коју је наследио од деде Фејата.
Ових дана, без посла, због короне, Небојша интензивно вежба, припрема нови албум са, како каже, само његовом аромом, на коме ће поред Балканске циганске музике бити џеза и блуза. После толико деценија у ритмовима ромске музике и освојених свих могућих награда полако се окреће неким другим звуцима,звуцима џеза и блуза.
РАДАН ПУСТА РЕКА