Ово је једна прича о човеку и једној великој љубави, љубави према фудбалу. Ово је прича о некадашњим временима и идолима, прича о човеку који је био рођен да игра фудбал. Причаћемо вам о Драгиши Гопић Гилету.
У Бојнику и широј околини не постоји особа, која воли спорт, а не зна Гилета. Драгиша Гопић Гиле је једна од, не само фудбалских, већ уопште спортских легенди свог времена и Југа Србије. Крајем прошле године, када су се сумирали годишњи резултати, сетили су га се, добио је два признања која овековечују траг који је оставио у фудбалу, у овом региону. Добио је признање Спортског портала „ЈУГСПОРТ“, за постигнуте резултате у спорту и од Спортског Савеза општине Бојник, за развој и унапређење фудбала у претходних неколико деценија. Ово су само најновија признања. У њеоговој колекцији су и Октобарска награда општине Бојник, признање за најбољег тренера, много медаља и пехара, али смо код њега у кући могли да снимимо само неколико њему најдражих и сваки од њих има своју причу.
Драгиша Гопић Гиле нам прича своју причу. Причу о дечаку који се из села Дубово одселио у Лесковац . У Лесковцу се, већ при првом сусрету, заљубио у фудбал. Од тог доба до данас фудбал је, на овај или онај начин, веома важан део његовог живота. Фудбал је Гилету био толико важан да је од Кума и Старог свата тражио дозволу да 2 сата одсуствује са свадбеног весеља да би одиграо, за клуб, важну утакмицу. Имао је и много среће, његова изабраница, његова Славица, имала је разумевања за спортску страст према фудбалу. Ту велику љубав према спорту и пре свега према фудбалу наследили су његов син и унук. Фудбалска утакмица се, у њиховом дому, не пропушта.
Фудбалску каријеру је започео у Дубочици, играо у Леминду, Пустој Реци,Бојничком Земуну. По завршетку играчке каријере био је тренер у Бојничким клубовима. Један је од првих лиценцираних учитаља фудбала. Сада се присећа, као да је то јуче било, не само почетка своје каријере, важних утакмица, лепих и тужних тренутака, фудбалера који су потекли из Пусторечког и Лесковачког краја и отишли за фудбалском лоптом, великана фудбала са којима се сретао. Прича нам о трагично страдалом голману из Коњувца, легендарном Беки. Говори нам и о фудбалској летњој лиги, која је на трибинама окупљала и по 2-3 хиљаде гледалаца, поређења ради Бојник сада има око 3500 житеља. Времена су сада другачија, више нема толико житеља па ни фудбалера и поклоника фудбала као некад, али нас Гиле подсећа да и сада имамо истакнуте спортисте. Подсећа нас на Европске и Светске успехе Бојничких каратиста, младих спортиста пред којима су тек живот и каријера, а његова највећа жеља је да, поново у Бојнику, поред ФК“Пуста река“, заиграју, па макар само у Летњој лиги, и „Земун“ и „Морнар“. Ваљда је зато Гиле тако велики.
Пустимо да нас његова прича, као времеплов, поведе у неко друго време па се и ми присетимо лепих и важних тренутака и испричамо их некоме.
РАДАН ПУСТА РЕКА