Село Нова Топола се налази на неколико прелепих брежуљака на граници општина Лебане и Бојник. Сеоски атар захвата 880 хектара површине. По попису из 2011. године било је 105 становника а ових дана овде је стално настањено 65-70 мештана . У селу је 110 кућа од тога је отворено 30-35 домова и то у кругу од око 14 км. Најмлађи становник има више од 50 година а у кући најчешће живи једно или двоје старих. Примећује се пад броја становника али и просечна старост је све већа. У селу је неколико пензионерских породица повратника из града. Многи власници имања живе у Лебану али два-три пута недељно долазе и обрађују своја умања.
У селу је постојала Основна школа али већ 15 година нема ђака а продавница не ради већ 30 година. Овде нема амбуланте, поште, месне заједнице. Кроз ово село је аутобус пролазио цела 3 дана, пут је макадамски, струје има и сигнала за мобилне телефоне и интернет али нема довољно воде.
Само у једном делу села 10-так бунара има воду преко целе године док остали бунари пресушују па лети нема воде ни за пиће, мештани се и сами сналазе а општина им шаље цистерне са водом за пиће. Домаћини који то себи могу да приуште буше артерске бунаре и тако обезбеђују воду за своје домаћинство.
Овде се углавном баве пољопривредом, воћарством и житарицама, оним што не захтева заливање. Има доста пчелињака а у време багремове паше долазе и пчелари који селе своје кошнице. Површине под воћем су велике, воћњаци лепо обрађени а преовлађују шљива, вишња и јабука.
Само село је разбијеног типа, куће су груписане по махалама, засеоцима, по 2-3 окружене великом окућницом. Село је насељено пре око 100 година, углавном Србима из Црне Горе и Херцеговцима и звало се Пањевац. Мештани причају када су се њихови стари пре једног века досељавали краљ им је давао земљу 4ха по мушкој глави у породици. Кућу су подизали обично где би нашли воду на свом поседу. Касније су се браћа делила, зидали нове куће и тако су настајале махале.
Прва се доселила породица Поповић 1900 године, Срби из Црне Горе, потом су Вушковићи дошли 1906. а касније су стизале породице из Херцеговине. Село се прво звало Пањевац а тек касније је променило име у Нова Топола.
У Новој Тополи сада школа не ради, нема ђака, али одавде је после II Светског рата потекло чак 14 доктора наука, много лекара, инжињера, официра.Своје село и своје родитеље нису заборавили и често су долазили. Село је имало највише становника, по доступним подацима, после II Светског рата и то 432 а школа је имала два одељења, око 130 ђака и радила у две смене. Тренутно најстарији становници су Десанка Пешић, 1933.годиште, и Бранко Церовић,1936. годиште а најмлађи становници су прославили свој 50. рођендан.У селу нема цркве али су мештани пре 8-9 година поставили крст и летњиковац у школском дворишту. Крст је посвећен Василију Острошком и крај њега се окупљају сваког 12.Маја. Ту се налази и столетна крушка-запис на којој се још увек назире урезан рст. Волели би да направе малу цркву, тек толику да могу у њој да се окупљају а окупе се 12.Маја не само из села већ и из расејања, практично из целог света јер дођу за овај дан у свој завичај где год сада живели.
Сада се куће обнављају али и праве викендице, овде је све више викендаша. У ово село власници имања долазе да обраде своје воћњаке, проведу викенд у селу али онда одлазе у град, свом новом дому. Село Нова Топола је почело да живи један други живот, оживи викендом и током лета. Долазе пензионери, враћају се на своја огњишта, долазе и млађи на викенде и одморе или да раде на својим имањима, да брину о својим воћњацима и пчелињацима и да уживају у прелепој природи и миру. Већ дуго чекају на асфалтирање пута који би повезао пут Лебане-Бојник, преко Нове Тополе до Бошњаца.
Посетили смо Вушковић Драгана, председника Месне Заједнице, и питали како се некад живело, у младости садашњих становника, како су радили, како су се забављали, од чега се тада живело…. Представио нам је један летњи радни дан. Гајио се дуван и то на великим површинама, од тога се живело. У време бербе дувана бака би их будила пре зоре да наберу листове за низањеа онда би истерали стоку на пашу. Кад врате стоку са испаше журно су низали листове дувана да заврше посао до ручка а онда поново истерају стоку на пашу. Лети су увече били тако уморни да нису ни размишљали о неком проводу. Време за дружење је било кад прође сезона пољопривредних радова и тад су се увече окупљали у центру села где су се налазиле сеоска задруга, продавница и школа. Окупило би се 200-300 мештана Нове Тополе и околних селе.Пуштали би плоче са грамофона, певало се и играло, дружило забављало и удварало а ту је била и продавница да се купи сок или пиво. Зими су организоване седнице по кућама а свака кућа је имала по једну велику собу, славску, од око 5×6 метара, и ту би се дружило, „циквало“,играле карте, „прстен по шољу“, „башамбар“ и друге друштвене игре тог доба и то на светлости лампе на гас јер овде је струја стигла 70-тих година.
Сада се масовно окупе једном у години , 12.Маја за сеоску славу, крај крста посвећеног Св.Василију Острошком постављеном у школском дворишту и тад у селу буде људи као у најбоља времена јер на славу дође и по 300-400 расељених по целом свету а пореклом из Нове Тополе.
Нова Топола сада нема много становника, настањена је свака 3-ћа кућа и исто толико је викендаша, наследника имања који ту не живе али долазе 2-3 пута недељно и баве се углавном воћарством. Овде се воћњаци мере у хектарима а гаји се највише шљива, вишња и јабука.
Кога год да смо срели и питали шта је то лепо у Новој Тополи одговарали су „Све, чист ваздух, мир, тишина, пространство“ само да је пут бољи могли би смо одавде на посао у Лесковац и Лебане. Ни воде нема довољно али кажу да су артершки бунари скупо али добро решење. Ипак целог свог живота сањају асфалт, да не оштећују кола, да им деца лакше дођу и да воће не згњече на путу од воћњака до хладњаче а овде се рађа првокласно воће и воћњака је буквално на све стране.
У Новој Тополи живе породице Вушковић, Поповић, Гудељевић, Милићевић, Драшковић, Жижић, Пешић, Церовић, Прстојевић, Бошковић,Станковић, Николић, Ђокић,Перовић, Чичић…
РАДАН ПУСТА РЕКА