Poslušali smo devizu naših, današnjih, domaćina i krenuli na put ka Jugoistočnoj strani Radan planine, ne baš po život dug, već po jednu lepu životnu priču. Selo Mijajlica, u kome sada živi Kazimir Mihajlović ili Bata Kaza, skutrilo se na najnižim obroncima jugoistočne strane Radan planine, kraj samog Caričinog grada. Sam Rimski car je ovo područje izabrao da tu izgradi svoj grad, svoj dom, pa ne čudi što se Kazimir vratio na porodično ognjište. Kazimir je jedan srećan čovek, živi tamo gde mu se sviđa, na mestu koje voli, radi ono što mu prija i još za to ima punu podrušku svojih najbližih, pa šta čovek još da poželi, osim da potraje. Poslušajmo njegovu priču.
Porodica Mihajlović potiče sa Kosova, iz Krive Reke, odakle se 1878. godine pradeda Arsa doselio u Mijajlicu i tu kupio imanje. Kazimir je rođen 1944. godine, za vreme Drugog Svetskog rata. Na dan njegovog rođenja u kuću su došli Bugari. Tražili su dedu i oca, a kad ih nisu našli hteli su da ubiju majku koja je tek rodila dete. Otkupila je život davši Bugarskom vojniku zlatni nakit, ostala su samo dva dukata sakrivena na drugom mestu, koja je kasnije baba dala unuku i unuci. Bugari su tada zapalili deo kuće i plevnju i otišli dalje. Tako je burno počeo jedan život. Ni posle rata, uz dedu koji je odbio da uđe u zadrugu, nije bilo ni lako ni jednostavno ali je dečak koga su nekoliko godina čuvali, ponajviše, baba i deda mnogo zavoleo i njih i život na selu. Sa velikim zadovoljstvom priča o berbi ogromnih prastarih krušaka, koje su još Turci kalemili. Kaže:“Grana je bila duga i po 10-15m, a kruške naravno na kraju. Ja se kao majmunče uzverem, a deda mi sa zemlje govori idi desno, idi levo.“ Jedne su godine, seća se, sa tih 5 drveta ubrali 1/2 vagona krušaka, a seća se sa zadovoljstvom i moba na kojima su se rođaci, komšije i prijatelji okupljali, danas kod jednog, sutra kod drugog domaćina, pomagali oko seoskih poslova i družili, a bogme se na mobama rađala i po koja simpatija pa i ljubav.
Život ga je, kao i mnoge, odveo sa sela u Beograd gde je proživeo svoj radni vek. Celog svog života svaki slobodan trenutak, vikend i odmor je provodio tu, u Mijajlici, na ognjuštu svoga dede. Pre dvadesetak godina upustio se ,kako kaže, u veliku avanturu, posadio je vinograd i to ceo hektar. Vinograd se nalazi na mestu koje sunce greje od izlaska do zalaska, idealnom za lozu ali zbog kamena teškom za rad. Sadio je uglavnom autohtone sorte Prokupac i Plovdinu, malo Vranca, tri reda stonih sorti za jelo, dok se Crna Tamjanika, skoro sva, isušila. Na podsticaj supruge Goce, koja je takođe iz ovih krajeva, grožđe i vino proizvodi po principima organske proizvodnje.
Sa ponosom priča da prosečno ubere 3000-4000kg grožđa, od kojih dobije oko 1500 buteljki vina samotoka. Vino je jako, 14-18 maligana. Najviše je ubrao jedne godine, kada je vinograd bio mlađi i rodio ceo vagon grožđa, a berba trajala nedelju dana. Najmanje je rodio 300kg grožđa ali je vino te godine bilo izuzetno jako, čak 18 maligana i maltene se može služiti kao aperitiv. Najstarija boca vina koju čuva je iz 2000 godine.
Sada, kada je u penziji, ponovo se nastanio tu, u Mijajlici. Izgradio je, kraj stare seoske, novu gradsku kuću, u Moravskom stilu , taman za njih dvoje i polako se i sa velikim zadovoljstvom ponovo kuće. Sa sobom je u Beograd poneo ikonu Sv.Nikole, slave ovog doma, a sada je ikona ponovo tu, u novoj kući, kraj starog porodičnog ognjišta.
Bave se vinogradom i proizvodnjom vina i rakije ali zato što to žele, kako kaže, radim što mi prija. Uživaju u životu na selu, uglavnom rade sami ali za teže poslove nađu malu pomoć. Pitali smo Gospođu Gocu kako je živeti na selu, da li je lepše i lakše u gradu ili na selu i njeni nas odgovori nisu iznenadili ali nas je iznenadilo da, kako kaže, ovde ima mnogo više vremena i za sebe i za ljude oko sebe, ako se dobro organizuje. Tu je još jedna stvar iz života koju izdvajaju, a to je da se ovde svi znaju. Priča sa zadovoljstvom, odem na pijacu i dok biram neko me tapše po ramenu i kaže, „gde si nisam te dugo video“. Razgovor je potrajao do večeri i nastavio se sledećom prilikom, a kad god smo ih videli na licima im je bio osmeh.
Ljubav prema Mijajlici i životu u njoj, u ovoj se porodici, prenosi sa kolena na koleno, sa dede na sina, sa sina, na Kazimira, sa Kazimira na njegovog sina, baš onako kako i treba.
RADAN PUSTA REKA