Štulac, selo sa 7 mahala razbacanih po okolnim brdima podno Radan planine. U jednoj od mahala , u Caričini, nalazi se Caričin grad – Justinijana Prima a nedaleko odatle je Svinjarička čuka sa ostacima naselja starim 8 hiljada godina.
Ovo selo ima izuzetno bogatu istoriju, na ovom se području živelo i pre 8000 godina. Po popisu iz 2011. ovde je živelo 279 stanovnika a prema popisu iz 2002. godine bilo je 370 stanovnika. Od 2011. do sada nastavio se pad broja stanovnika. Ovde se niko ne doseljava a kad stari umru obično se kuća zatvori mada ima i kuća u kojima mlađi dolaze za vikende da se druže uz roštilj ili održavaju svoje voćnjake.
U školu do četvrtog razreda ide tek nekoliko đaka a ima i nekoliko mlađih deteta, čak i jedna beba od mesec dana. Pored četvororazredne osnovne škole ovde postoji još samo Mesna Zajednica. Prodavnica i Ambulanta su u susednoj Prekopčelici, autobuska stanica na putu Lebane-Prekopčelica-Slišane udaljena oko 2,5km.
Do sela vodi makadamski put koji svaka jača kiša uništi, uličnog osvetljenja nema a za vodu ko kako ima sreće. Vodu koriste iz bunara koji često i presuše. Selo Štulac se nalazi na ridovima tri vodotoka čija su izvorišta ispod Bučumetske terase. Bunari u selu su duboki od 8 do 18 metara i imaju dobru vodu. Neke mahale imaju lokalne vodovode od 1973 godine a u mahali Gornji Štulac postoje tri bunara još iz Turskog doba, to su Tekijin, Radomira Stojanovića i seoski bunar. Većina domaćinstava ima dovoljno vode za kućnu upotrebu ali ne i za stoku i zalivanje jer bunari presuše, a kako rekoše meštani ove godine su njihovi bunari presušili još u maju mesecu. Svi koji se bave ili bi se bavili ozbiljnije poljoprivredom maštaju o bušenju arterijskih bunara i dovoljno vode za povećanje njihove proizvodnje.
Ovo selo bi moglo da bude idealno za bavljenje seoskim turizmom, tu je Caričin grad, asfaltira se put preko Planine Radan do Prolom banje a tu su i obeležene pešačke i biciklističke staze po Radan planini i jedan od Vrhova Radan planine, Petrov vrh. Pa ipak bez puta i vode nema ništa ni od seoskog turizma. Hoće li Štulac doživeti sudbinu Caričinog grada, mogu li se unaprediti uslovi za život u ovom selu ili će kuće sve više ostajati prazne i zamandaljene.
O životu u selu razgovarali smo sa meštanima, i gle koincidencije oboje su udajom i ženidbom došli da žive u Štulac. Naša prva sagovornica je Oksana Kostić poreklom iz Rusije, Novokuznjeck, Zapadni Sibir. Živela je kako kaže u gradu i na selo je odlazila samo u goste u majčin rodni Kazahstan. Pre 25 godina je došla da živi u Srbiju, u Lebane. Upoznala je naše ljude, naučila da sprema našu hranu i poželela da za svoju porodicu gaji zdravu hranu. Na predlog Slobodanke Pavlović, Predsednice udruženja žena „Ruža“, oprobala se u organskoj proizvodnji paprike i paradajza i postala kooperant „Ruže“. U svemu ima podršku i pomoć svog supruga. Njihovi plastenici su tu odmah pored kuće i kako niko u blizini ništa ne sadi i ne tretira zaštitnim sredstvima mogu sa lakoćom da proizvode organsko povrće i voće. Ovakvu situaciju u podplaninskim i planinskim selima je nedavno opisivao i Ministar Nedimović promovišući organsku proizvodnju u Jablaničkom kraju.
Oksana je zadovoljna dosadašnjim rezultatima, pre svega zbog toga što zahvaljujući „Ruži“ ima siguran plasman svojih proizvoda. Upravo zbog toga gaji, papriku ajvarku i jabukar i roze paradajz. Ove godine su počeli da gaje malinu, takođe organsku a po istim principima brinu o vinogradu tako da imaju i organsko grožđe i vino.
Vrlo rado bi povećali površinu pod plastenicima ali nedostaje voda. Koriste i bunare komšija čije su kuće zatvorene ali bi potrebe za vodom zadovoljio tek arterijski bunar i omoguićio im da povećaju proizvodnju. Planira da ove godine posadi i crni i žuti paradajz da bi ga izložila na sledećem Paradajz festu. Leti je lepo živeti u ovom selu, kaže Oksana, ali ipak zimu voli da provede u Lebanu zbog lošeg puta, blata i usamljenosti.
Preko potoka, u drugoj mahali, našli smo našeg drugog sagovornika i čuli jednu sasvim drugačiju priču. Ove dve priče su kao dve strane jedne medalje, sela Štulac.
Gojković Marko je poreklom sa Kosova, oženio se i došao da živi u Štulac. Pričao nam je kako živi njegova porodica ali i komšije. Žive od poljoprivrede i malih najčešće poljoprivrednih penzija, čuvaju stoku i proizvode stočnu hranu a kako stare smanjuju broj stoke. Marko čuva dve krave, svinju i živinu. Kraj kuće ima dva bunara pa ipak ove godine od maja meseca donosi vodu u balonima traktorom iz druge mahale a za stoku skuplja kišnicu. Kod njih se sada ruke peru sa 2 deci vode pa koliko opereš. Mašta o jednom bunaru koji nebi presušivao i u kome bi bilo dovoljno vode i za kuću i za poljoprivredu.
Pričao nam je o problemima koje sada uglavnom stariji meštani imaju. Zbog lošeg puta kola hitne pomoći više ne dolaze tako da moraju sami da se snađu a isto tako i za nabavku hrane. Autobuska stanica je udaljena oko 2 km. Uglavnom odlaze Petkom na pijacu gde nešto svoje prodaju i od tog novca kupe šta im treba a proizvode skoro svu hranu za svoju porodicu da bi tako dopunili svoje izuzetno skromne poljoprivredne penzije.
Voleli bi da imaju ulično osvetljenje kao sva okolna sela, bolji put da ne lome kola i pitaju se da li bi država i lokalna samouprava mogle da pomognu u bušenju jednog arterijskog bunara koji bi obezbedio dovoljno vode.
“ Članak je urađen u okviru projekta “ SELO MOJE KRAJ LEBANA “ , koji sufinansira opština Lebane, a realizuje Radan Pusta Reka portal. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.“
RADAN PUSTA REKA