Malo selo Sekicol nalazi se na samo 2 km od Caričinog Grada i Vizitorskog centra „Teodora“ na obali Svinjaričke reke na 1,5km od arheološkog nalazišta iz vremena Neolita, na idealnom mestu za razvoj seoskog turizma.
Od asfaltnog puta do prvog zaseoka vodi skoro popravljan makadamski put. Tu smo pronašli naše domaćine i sagovornike bračni par Mirković.
Prema popisu iz 2002. selo Sekicol imalo je 57 stanovnika, već 2011. bilo je 28 stanovnika a sada po rečima meštana desetak petnaest u 25 domaćinstava. Skoro da nema mlađih od 65 godina i ostaju u selu dok mogu sami da žive ili do kraja života ako nemaju nikog svog ko bi ih ostarele prihvatio.
Ljude koji žive u Sekicolu i sličnim selima za selo uvek vežu jaka osećanja, mnogi imaju kuće u gradu ali ipak žive u selu pa makar samo od proleća do jeseni. Većina ima neki dobar razlog zašto bira miran seoski život, ponegde je to brzi ritam savremenog života i brojna porodica na malom stambenom prostoru, ali uglavnom u penzionerskim godinama to su najčešće zdravlje, mir, tišina, čist seoki vazduh i izvorska voda.
Seoski život bez gradske buke, trke i stresa na čistom Radanskom vazduhu, uz hranu koju sami za sebe proizvedu bez hemije, uz laganu fizičku aktivnost u dvorištu i bašti učini život ovih ljudi lakšim, leppšim i dužim.
Posetili smo selo vođeni idejom da bi Sekicol zbog svog položaja mogao biti meka za razvoj seoskog turizma ali ovde nedostaje nešto neophodno, mladi ljudi koji bi dočekivali turiste. Ovde smo umesto toga našli čuvare sećanja na jedan način života, na Srpsku tradiciju i gostoprimljivost. Na stolu su se za tren oka našli kafa i rakija, domaći sir i tek ispečeni hleb čijem mirisu nismo uspeli da odolimo.
Rado su nam pokazali svoj dom a nama su bili zanimljivi stara kuća sa ognjištem, verovatno stara više od 100 godina i dreš, mašina koja je u godinama njihove mladosti korišćena da odvoji žito od pleve.
Pričali su o svom životu sada i nekada, pozvali komšinicu da zajedno pričaju o selu danas i da se uz fotografije prisete pređašnjih generacija da u ovoj priči budu podrška i društvo jedni drugima.
Pitali smo ih šta je to što bi njihov život učinilo lepšim i lakšimi i u selo vratilo još nekog penzionera da imaju društvo za kaficu.
Nisu rekli da im treba voda za piće , imaju je iz bunara i kaptiranih izvora sa obližnjih brda, ali rekoše da bi bilo dobro ako bi put bio malo bolje održavan, da ne bude toliko rupa da deca mogu da ih obilaze, i voleli bi kad bi imali ulično osvetljenje, osećali bi se bezbednije od lopova a uz to, kako rekoše, stari su teško im je da po mraku odu jedni kod drugih ako nekom zatreba pomoć.
Tamo negde duboku u njihovom sećanju, zapretan savremenim događajima još uvek tinja jedan drugi život, život njihove mladosti i detinjstva, život kada su komšije bili najdraži prijatelji, kada je gost bio dobrodošao i bez najave, kada su se cenile porodične vrednosti, kada je čast bila važna i kada se za državu i borilo ako treba.
Članak je urađen u okviru projekta “Oživljavanje sela u opštini Lebane“ , koji sufinansira opština Lebane, a realizuje Radan Pusta Reka portal. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
RADAN PUSTA REKA