U selu Pridvorica kraj Bojnika nalaze se ribnjaci Saše Stankovića zvanog Beče. Tove isključivo Šarane i to tek 5-tu godinu.
U opštini Bojnik ne postoji tradicija bavljenja tovom ribe i ima samo nekoliko ribnjaka, najduže postoji i najveći je po površini ribnjak u selu Lapotince, zatim ribnjak Beče u Pridvorici, dok su ostali manji i samo za privatnu upotrebu.
Ribnjaci „Beče“ se prostiru na parceli od 35 ari odmah pored doma porodice Beče. Poslom oko ribnjaka bavi se cela porodica ali ideja je potekla od Saše dok su ga ostali članovi porodice podržali.
Saša bi rado povećao površinu ribnjaka ali ga ograničava veličina parcele. Zadovoljan je postignutim rezultatima i naglašava da je potrebno veliko ulaganje na početku.
Ribnjake treba iskopati, obezbediti snabdevanje svežom vodom, napraviti bedem i ograditi, pored toga treba dovesti struju i nabaviti mašine koje obogaćuju stajaću vodu kiseonikom. Tu tek počinje prava priča, nabavka matičnog ribljeg jata. Te ribe se tokom godine izmreste, mlađ se prebacuje u ribnjake za tov koji traje oko dve godine dok riba dostigne težinu za prodaju.
Beče ima ukupno 5 ribnjaka, u prvom su ribe matice, u drugom šarani od godinu dana koji sada imaju 250-300grama, u trećem i četvrtom ove godine ubačena mlađ dok je u petom ribnjaku riba različite starosti i težine. Šarani koji sada imaju 250-300 grama će uz dobru hranu za godinu dana udesetostručiti svoju težinu i tada će se izlovljavati i prodavati. To je završni deo posla, najlepši i najteži. Okupi se cela porodica a u pomoć stignu i prijatelji. Tada se vide rezultati dvogodišnjeg rada i ulaganja.
Iz Sašine priče saznajemo da je bilo i početničkih grešaka, da je ubacio previše ribe u prvi, tada jedini, ribnjak i da je to bio povod da kopa drugi ribnjak.Dobio je subvencije za ogradu ribnjaka ali savete dobija samo od kolega koji su u tom poslu duže.
Na ovim ribnjacima nije dozvoljeno pecanje ali dečacima iz komšiluka ipak dozvoljava da zabace udicu i to samo u petom ribnjaku. Tovom ribe je krenuo da se bavi iz hobija i za sopstvene potrebe ali je sve išlo nekim svojim tokom pa je krčio maline i kopao nove ribnjake. U ovom poslu je , kaže, samouk, po profesiji je autolimar ali je od malena voleo pecanje.
Sada je na ribnjacima svakodnevno, ribe treba hraniti , treba brinuti o temperaturi vode i količini kiseonika u vodi. Po potrebi ubacuju svežu, hladnu vodu, a nekoliko puta dnevno uključuju mašine koje obogaćuju vodu kiseonikom.
Šarane hrane isključivo plutajućom hranom pa je njihovo meso izuzetnog kvaliteta bez mirisa na tinju. Količina hrane koju treba u toku dana baciti kao i koliko puta dnevno zavisi od uzrasta ribe i kreće se od 5-40 kilograma za jedan dan.
U poslu je i Sašina majka Ružica koja je glavni Sašin pomoćnik pa smo je pitali koliko je težak posao. Ružica naglašava da je ovo posao koji zahteva celog čoveka o da na rinjacima mora da se bude tokom celog dana ali je posao lakši nego rad oko malina koje su pre toga imali na toj parceli. Njen je zadatak da hrani ribe i uključuje mašine za obogaćivanje kiseonikom dok je suprug zadužen za pumpe za vodu, naravno kad je Saša zauzet.
Ribe prodaju utovljene ali i mlađ, trenutna cena je 800 dinara po kilogramu žive mere ali su utovljenu ribu i mlađ ovogodišnju već prodali, sada prodaju samo male količine iz petog ribnjaka meštanima i prijateljima.
Za kraj smo pitali da li su do ove , pete , godine uspeli da vrati uložena sredstva ali Saša kaže da nisu. Sada su tek u fazi da zaradom od prodate ribe pokriju troškove za hranu ali su povećali petostruko početnu površinu, mlađ su prebacivali u nove ribnjake i samo višak prodavali, a sam proces tovljenja je dug, dve godine, pa zato tek očekuju da se uložena sredstva vrate i tada počnu da zarađuju.
RADAN PUSTA REKA