Selo Rafuna je klasično brdsko-planinsko selo sa mnogo zaseoka. U zaseoku su kuće jedne porodice sa okućnicom. Sada u Rafuni živi jako malo meštana, zimi tek po neko. Meštani su uglavnom stari ljudi. Leti je situacija drugačija. Dolaze da obiđu svoje stare i svoja imanja, mnogi imaju voćnjake. Dolaze i oni koji su se raselili u druge gradove ali i države da tu u svojoj postojbini provedu deo godišnjeg odmora i posete crkvu u kojoj su mnogi kršteni.
O životu u selu Rafuna razgovarali smo sa jednim od najstarijih stanovnika, sa Milivojem Zlatkovićem zvanim Mika Tirilivac. Sada ima 84 godine i zimu provodi kod dece u Lebasnu a od proleća do jeseni je u svom domu u Rafuni. Pričao nam je kako se sada živi u Rafuni, kakvi ih problemi muče, šta ih to drži i vraća u ovoj blagodarni kraj. Zaista kraj je kao sa neke Švajcarske razglednice, strma brda i duboki potoci sa po malo ravnice ali kako Mika kaže priroda je ovde blagodarna. Imaju sve od prvih prolećnih trešanja do voća koje i sneg uhvati.
Meštani su se nekada bavili stočarstvom, u svakom domaćinstvu je bilo najmanje po 4-5 grla krupne stoke, 20-30 ovaca, 5-10 svinja, 20-30 koza i naravno živina. Mleko se čuvalo u bunaru, spušteno na kanapu do vode, a sira je bilo „ko peska“.
Svaka kuća je imala otvoreno ognjište gde se peko hleb u crepulji i kuvalo u kotliću okačenom na verige a iznad se sušilo meso. Meštani su , kako Mika reče, bili radni i vredni, pravi domaćini, i živeli od svog rada a višak proizvoda prodavali na pijacama u Lebanu, Leskovcu i Medveđi.
U Rafuni je postojala škola, mesna zajednica, ambulanta a sada je tu samo crkva i od skora manastir. Starešina manastira je otac Pajsije Rafunski koga su meštani prihvatili kao svoga, živi na manastirskom imanju i trenutno radi na obnovi konaka, a meštani o njemu kažu da je svojim dolaskom vratio život u selo Rafuna i da se ponose što je među njima.
Mika Tirilivac nam je govorio i o životu sada u ovoj zabiti udaljenoj od asfaltnog puta 4-5km. Koliko je ovde priroda bila izdašna i podarila prelepe šumske predele prošarane pašnjacima i voćnjacima toliko je bila i surova pa je do nekih kuća ali i manastira i crke teško ili nemoguće doći automobilom već posle prvih kiša jer se zemljani put strmo penje i spušta pa posle kiše je teško prohodan.
Meštani koji odluče da zimuju u selu obezbede namirnice za celu zimu a Mika kaže da ako mu nešto zatreba ide u Lebane pešice i prečicom pored potoka a udaljenost ne meri kilometrima već satima pešačenja, od Lebana je udaljen sat i po hoda. Zahvaljujući Miki Tirilivcu vratili smo se u neko drugo doba, u doba kada je u Rafuni bilo mnogo ljudi, kada je vrvelo od života, kada su deca čuvala stoku, sira bilo ko peska, u kući Tirilivaca bio oblak od mesa, maslo se bućkalo…
RADAN PUSTA REKA