Ovo je jedna priča o kralju sa juga Srbije, iz Bojnika. Ovo je priča o Fejatu Sejdiću, kralju trube,gospodaru Guče, Jugoslovenskoj i svetskoj trubačkoj legendi. Toliko je toga što se o Fejatu može ispričati da je ova priča kratka da u nju stanu sve uspomene na ovog velikana. O Fejatu razgovaramo sa njegovim unukom Nebojšom koji je od dede nasledio, ne samo svetski čuveno ime i talenat, već i mesto na čelu orkestra. Orkestar broji 13 članova, mada na svirke, na veseljima, kreće desetoro. Članovi orkestra su rođaci, braća i bratanci, to je porodični orkestar.
Nebojša je sedma generacija muzičara u svojoj porodici, muzičara koji se bave samo muzikom i od nje i za nju žive. Uz dedu i trubače je bio od malih nogu, a od 4-5 godine nije se odvajao od svoje trube. Deda Fejat je u malom dečaku video talenat i ljubav prema trubi kakav je i sam u sebi nosio. Učio je svog unuka da svira ali i vaspitavao da bude dobar čovek i dobar vođa orkestra. Ponosio se svojim unukom, a sada njegov unuk sa ponosom priča o svom dedi Fejatu i ne samo to. U saradnji sa opštinom Bojnik i Ministarstvom za kulturu radi na snimanju filma o Fejatu, otvaranju spomen sobe sa stalnom postavkom i pokretanju muzičkog festivala posvećenog kralju trube, koji bi bio predtakmičenje za Guču.
„Gde god se pojavim i kažem da sam Fejatov unuk, sva vrata su mi otvorene.“ Fejat je bio veliki umetnik i pravi gospodin u belom odelu i sa šeširom. U Guči, na najvećem i najpoznatijem takmičenju trubača, nema nagrade koju on sam ili sa orkestrom nije osvojio, prva truba, zlatna truba, najbolji orkestar, zato je i dobio nagradu za životno delo ali i proglašen ambasadorom trube i gospodarem Guče. Dobio je nacionalnu penziju,kao renomirani umetnik koji je svuda predstavljao svoju zemlju.
Fejatova lična karta je bilo belo odelo,šešir i truba besprekornog sjajaja. Dva najdraža nastupa su mu bila solistički koncert u Sava centru u Beogradu i jedan od nastupa na turneji po Australiji , gde je publika plakala dok je izvodio „Marš na Drinu“. Fejat je sarađivao sa Kusturicom na filmu „Đurđevdan“, a na njegovom filmu „Dom za vešanje“ radili su zajedno sa Goranom Bregovićem. Fejat i Nebojša, sa svojim orkestrom, sarađivali su sa mnogim eminentnim muzičarima, kako na nastupima, tako i na albumima. Između ostalih sarađivao je i sa Cecom na njenom albumu. Izdvaja i saradnju sa Radetom Šerbedžijom i Vlatkom Stefanovskim ali i nastup sa „Atomskim skloništem“ u Vladičinom Hanu.
Sa lakoćom su sarađivali i sa mnogim drugim pevačima i pevačicama na sceni pa ipak najdraža im je saradnja sa svetski poznatim kraljevima Romske muzike „Džipsy kings“. Fejat je članove „Džipsy kings“ upoznao 1988. godine na nastupu u Londonu, na festivalu Romske muzike, 1993. oni su gostovali na promociji Fejatove ploče u Beogradu. Saradnja ova dva orkestra se nastavila i Nebojša je, sa orkestrom, bio njihova predgrupa na koncertu u Beogradu. Nebojša nema reči kojima bi opisao kakav je osećaj biti na sceni i svirati sa njima, oni su maestralni, pravi kraljevi. Zajedno su nastupali na turneji na Azurnoj obali i tada su se zbližili kao da su jedna porodica. U istoj su večeri nastupali i na „Nišvil“ festivalu pre par godina. „Džipsy kings“ u Srbiji nastupaju samo sa Sejdićima kao predgrupom. Ova dva orkestra sem virtuoznog izvođenja zbližava velika ljubav prema muzici, temperament i neiscrpna snaga na sceni , oba orkestra sviraju dušom i srcem.
Fejat je svirao mnogim VIP ličnostima, ne samo tadašnje Jugoslavije, već Evrope i sveta. Svirao je Josipu Brozu Titu, Slobodanu Miloševiću, Zoranu Đinđiću, Šarl de Golu, Vili Brantu, Leonidu Velsu, Salvadoru Daliju, Elizabet Tejlor, Ričardu Bartonu…Nebojša je, kao pravi Fejatov, naslednik svirao Aleksandru Vučiću, Borisu Tadiću, Dačiću…
Sa ponosom nosi prezime Sejdić , čuva tradiciju ove porodice i ponosi se što je njen deo. Nebojša je sedma generacija istaknutih muzičara u porodici Sejdić. Koreni sežu u istoriju, u vreme proboja Solunskog fronta gde se na prvoj liniji našao čukundeda Rustem sa još jednim drugom iz ovog kraja. Rustem je bio trubač u Srpskoj vojsci i lako je naučio i signale trubom Bugarske vojske. Sa svojim drugom su smislili diverziju i privukli se Bugarskim rovovima. U ranu zoru zasvirao je Bugrima odstupnicu, a odmah zatim Srpskoj vojsci juriš. Srpski vojnici su krenuli i željni kuće nadalje su bili nezaustavljivi do svog zavičaja. Za hrabrost i ovo lukavstvo Rustem je nagrađen Karađorđevom zvezdom.
Njegovog unuka Fejata je od malih nogu privlačila truba. U kući Sejdića truba, od koje se živelo, čuvana je kao blago tako da je Fejat morao da je krade i beži na reku da bi učio da svira, zato je sinu i unuku trubu u ruke stavljao kao prvu igračku i podsticao ih da se bave muzikom. Svog naslednika na muzičkom nebu i čelu orkestra video je u unuku Nebojši. Nebojša se nije odvajao od dede i muzičara, voleo je muziku i muzika je postala njegov život ali ostala mu je jedna neispunjena želja, nije naučio note, nije školovani muzičar, a ni ostali članovi orkestra, sviraju na sluh. Otuda njegova velika želja da svog sina upiše u muzičku školu, da postane školovani muzičar, a on će mu preneti znanje i ljubav prema trubi koju je nasledio od dede Fejata.
Ovih dana, bez posla, zbog korone, Nebojša intenzivno vežba, priprema novi album sa, kako kaže, samo njegovom aromom, na kome će pored Balkanske ciganske muzike biti džeza i bluza. Posle toliko decenija u ritmovima romske muzike i osvojenih svih mogućih nagrada polako se okreće nekim drugim zvucima,zvucima džeza i bluza.
RADAN PUSTA REKA