U ovim ledenim zimskim danima, kad je Smederevac najdraži, gledamo fotografije nastale tokom protekle godine i prisećamo se ispričanih i neispričanih priča. Jedna od takvih je i priča o porodici Jovanović iz sela Kamenica, kraj Bojnika. Bojana i Draganu sa njihovo dvoje male dece našli smo u porodičnom domu u selu Kamenica gde su živeli sa Bojanovom majkom Suzanom. Posetili smo ih u vreme berbe jagode i predstavili ih kao proizvođače ovog voća. Sada želimo da Vam predstavimo ove mlade ljude koji su život u gradu zamenili za život u selu Kamenica.
Jednom od Bojanovih izreka i vodilja u životu započeli smo ovaj tekst. Da deca žive srećno, kaže i dodaje, vidite ih igraju se i trče u dvorištu, a ja ne brinem da će ih udariti neki auto ili neko ukrasti. Često kaže i „Nije bitno koji posao radiš već da je pošten i da izdržavaš porodicu“ ali i „Najbolje je kad si svoj na svome“ pa se zato tako dobro oseća u porodičnoj kući iz 1939.godine u kojoj je odrastao. Ovde su se vratili pre dve godine i pokušavaju da tu stvore uslove za život svoje porodice i odrastanje dece.
Bojanova porodica se bavila poljoprivredom od kad on pamti. Čuvali su 15-18 krava i bika ali su se kasnije,sticajem okolnosti, okrenuli jagodama. Ove godine su imali samo 55-60 ari pod ovim voćem ali planiraju da ponovo posade i drugu parcelu, još 40-50 ari i to pod plastenikom. Pored toga Bojan je novac uložio u mašine i alate za stolarsku radionicu da bi u njoj proizvodio kuhinje.
U hladovini velikog oraha pričao nam je o studijama Pravnog fakulteta u Nišu, odlasku za Beograd, radu u stolarskoj radioni gde je učio zanat, a nije znao ni šta je daska, kaže. Pričao je i o kolegama,kumu i bratu, od kojih je sve i naučio, o poslu na prodaji okova za nameštaj na koji je prešao i vremenom postao menadžer za jug Srbije, Niš i južnije. O porodičnoj odluci da prekine sa tim poslom i da se nastane u selu gde bi se ponovo bavio stolarskim zanatom ali ovog puta u svojoj radionici. Deo planova su uspeli da ostvare, otvorili su radionicu i počeli sa radom. Prethodne godine iz njihove radionice je za Švajcarsku otišlo 5 šlepera robe.
Bojan je jedan od malobrojnih koji je iskusio i život u velikom gradu i život na selu, za koji se opredelio jer, kako kaže, u Beogradu nema sjaja za njega i Draganu. Ovde su i njegova i Draganina porodica i imaju podršku i sa jedne i sa druge strane u svemu što započnu i to je, kaže, velika prednost. Zamolili smo ga da napravi poređenje šta je bolje a šta lošije za porodicu sa malom decom u Beogradu, živeo je u Kotežu, i u selu. Kaže da su mir i bezbednost dece veoma važni, ovde mogu da se igraju u njihovom dvorištu ili kod druga, a kad porastu po selu i biće bezbedni a u gradu toga nema. Od Koteža, u kome je živeo, do Beograda autom mu treba više nego od Kamenice do Leskovca, a tamo treba naći i mesto za parkiranje pa mu izlazak u bioskom ili pozorište zagorča. Ovde mu je Bojnik na dva minuta, a Leskovac na 15 i zna da će tamo i stići za toliko bez da se zaglavi u saobraćajnoj gužvi i zakasni gde je krenuo. Izuzetno dobro mišljenje ima i o tretmanu pacijanata u Bojničkim i Leskovačkim zdravstvenim ustanovama, a na pitanje šta je za decu bolje u velikom gradu kaže jednostvno „Ništa.“. Njegovom sinu iz Beograda nedostaje samo Zoološki vrt, a kad iz sela odu za grad tamo po tri dana plače da hoće kući u selo.
Naglašava da u Kamenici ima male dece i mladih roditelja koji su tu ostali da žive, ima i povratnika penzionera u najbližem komšiluku. Pričali smo i o tome šta je u selu od problema rešeno a šta nije, šta je lakše a šta je teže rešiti. Dva su najveća problema. Prvi je struja, kao i u mnogim selima i ovde struja nestane čim zagrmi, čim dune vetar, kad počene kiša da pada ili kad kine baba u komšiluku. Drugi veliki problem su loše uređeni kanali pored asfaltnog puta kroz selo. Zahvaljujući tome sva voda sa okolnih brda se slije ispod puta pa niz seosku ulicu do reke. Koliko god puta da opština popravi seosku ulicu voda sve odnese posle samo malo jače kiše. Činjenica da je put regionalni i da opština ne može da ga preuređuje po želji otežava rešavanje ovog velikog problema koji utiče na život pedesetak meštana koji nemaju drugi izlaz sem te ulice.
Ovaj mladi čovek je našao sebe i sreću za sebe i svoju porodicu, tu u selu gde je i sam odrastao. Hoće li uspeti da tu stvori uslove za život, da tu zarađuje dovoljno da izdržava svoju porodicu, ili će ga život ponovo odvesti negde dalje u neki veliki grad gde nikad do sada nije bio srećan i gde će maštati o povratku u selo. Hoće li živeti u selu i biti svoj na svome ili kao podstanar na periferiji velikog grada i čeznuti da sluša cvrkut ptica umesto buke sa bulevara. Mi im želimo da gde god budu nađu svoju sreću.
RADAN PUSTA REKA