У овим леденим зимским данима, кад је Смедеревац најдражи, гледамо фотографије настале током протекле године и присећамо се испричаних и неиспричаних прича. Једна од таквих је и прича о породици Јовановић из села Каменица, крај Бојника. Бојана и Драгану са њихово двоје мале деце нашли смо у породичном дому у селу Каменица где су живели са Бојановом мајком Сузаном. Посетили смо их у време бербе јагоде и представили их као произвођаче овог воћа. Сада желимо да Вам представимо ове младе људе који су живот у граду заменили за живот у селу Каменица.
Једном од Бојанових изрека и водиља у животу започели смо овај текст. Да деца живе срећно, каже и додаје, видите их играју се и трче у дворишту, а ја не бринем да ће их ударити неки ауто или неко украсти. Често каже и „Није битно који посао радиш већ да је поштен и да издржаваш породицу“ али и „Најбоље је кад си свој на своме“ па се зато тако добро осећа у породичној кући из 1939.године у којој је одрастао. Овде су се вратили пре две године и покушавају да ту створе услове за живот своје породице и одрастање деце.
Бојанова породица се бавила пољопривредом од кад он памти. Чували су 15-18 крава и бика али су се касније,стицајем околности, окренули јагодама. Ове године су имали само 55-60 ари под овим воћем али планирају да поново посаде и другу парцелу, још 40-50 ари и то под пластеником. Поред тога Бојан је новац уложио у машине и алате за столарску радионицу да би у њој производио кухиње.
У хладовини великог ораха причао нам је о студијама Правног факултета у Нишу, одласку за Београд, раду у столарској радиони где је учио занат, а није знао ни шта је даска, каже. Причао је и о колегама,куму и брату, од којих је све и научио, о послу на продаји окова за намештај на који је прешао и временом постао менаџер за југ Србије, Ниш и јужније. О породичној одлуци да прекине са тим послом и да се настане у селу где би се поново бавио столарским занатом али овог пута у својој радионици. Део планова су успели да остваре, отворили су радионицу и почели са радом. Претходне године из њихове радионице је за Швајцарску отишло 5 шлепера робе.
Бојан је један од малобројних који је искусио и живот у великом граду и живот на селу, за који се определио јер, како каже, у Београду нема сјаја за њега и Драгану. Овде су и његова и Драганина породица и имају подршку и са једне и са друге стране у свему што започну и то је, каже, велика предност. Замолили смо га да направи поређење шта је боље а шта лошије за породицу са малом децом у Београду, живео је у Котежу, и у селу. Каже да су мир и безбедност деце веома важни, овде могу да се играју у њиховом дворишту или код друга, а кад порасту по селу и биће безбедни а у граду тога нема. Од Котежа, у коме је живео, до Београда аутом му треба више него од Каменице до Лесковца, а тамо треба наћи и место за паркирање па му излазак у биоском или позориште загорча. Овде му је Бојник на два минута, а Лесковац на 15 и зна да ће тамо и стићи за толико без да се заглави у саобраћајној гужви и закасни где је кренуо. Изузетно добро мишљење има и о третману пацијаната у Бојничким и Лесковачким здравственим установама, а на питање шта је за децу боље у великом граду каже једноствно „Ништа.“. Његовом сину из Београда недостаје само Зоолошки врт, а кад из села оду за град тамо по три дана плаче да хоће кући у село.
Наглашава да у Каменици има мале деце и младих родитеља који су ту остали да живе, има и повратника пензионера у најближем комшилуку. Причали смо и о томе шта је у селу од проблема решено а шта није, шта је лакше а шта је теже решити. Два су највећа проблема. Први је струја, као и у многим селима и овде струја нестане чим загрми, чим дуне ветар, кад почене киша да пада или кад кине баба у комшилуку. Други велики проблем су лоше уређени канали поред асфалтног пута кроз село. Захваљујући томе сва вода са околних брда се слије испод пута па низ сеоску улицу до реке. Колико год пута да општина поправи сеоску улицу вода све однесе после само мало јаче кише. Чињеница да је пут регионални и да општина не може да га преуређује по жељи отежава решавање овог великог проблема који утиче на живот педесетак мештана који немају други излаз сем те улице.
Овај млади човек је нашао себе и срећу за себе и своју породицу, ту у селу где је и сам одрастао. Хоће ли успети да ту створи услове за живот, да ту зарађује довољно да издржава своју породицу, или ће га живот поново одвести негде даље у неки велики град где никад до сада није био срећан и где ће маштати о повратку у село. Хоће ли живети у селу и бити свој на своме или као подстанар на периферији великог града и чезнути да слуша цвркут птица уместо буке са булевара. Ми им желимо да где год буду нађу своју срећу.
РАДАН ПУСТА РЕКА